Jedan od sultan-Mahmudovih vezira imao je sina po imenu Muhammed. Ovaj uljudni i odgojeni mladic odabljao je pisarske poslove na dvoru. Kada bi mu nesto trebalo, sultan-Mahmud bi mu govorio:
-O, Muhammede, obavi ovaj posao!
Dakle, uvijek ga je oslovljavao svojim pravim imenom…
Jendog dana ponovo ga pozva radi nekog posla, ali ovom prilikom mu se obrati drugacije:
-O, sine moga vezira!
Mladic mjesecevog lica se odmah odazva na ovaj poziv… Medjutim , srce kao da mu otrovna kandza probode:
-Da li sam ucinio kakvu gresku pa me sultan zbog toga nije oslovio imenom?
Kada se u aksam vratio kuci, objasnio je muku svom ocu veziru i rekao mu:
-Moj oce! Molim te da pitas sultana za razlog.
U jednom trenutku, kada se vezir osami sa sultanom, on ga upita:
-Zbog cega ga tako pozva, moj sultane?
Sultan-Mahmud se kao cvijet nasmijesi I rece:
-Veziru moj, nisam htio da govorim o tome, ali reci cu da ne bih rastuzio mladica. Ime tvog sina je ime naseg cistog Pejgambera. Ja u svom zivotu nisam izgovorio ovo ime bez abdesta. Kada sam ga jucer pozvao, nisma imao abdest, zbog toga sam se postidio, pa sam mu se obratio sa “vezirov sine”. Zato , budi miran!